Најпознатија и најхрабрија српска ратница Милунка Савић се као добровољац борила у ратовима од 1912. до 1918. године.
Била је пример смелости и јунаштва, рањавана увек се враћала у борбу, а о њеној храбрости говорили су с поштовањем српски и француски генерали и савезничка штампа. Док је тешко рањена Милунка, у пролеће 1916. године, лежала у француској војној болници у Бизерти, у њену собу је дошао француски адмирал Гепрат. Сео је на кревет, на пола да је не повреди, и онако очински рекао: „Сине, оздрави што пре, Француска те моли!”
Милунка је добила чин наредника у српској војсци, једној од првих армија на свету која је женама давала подофицирске и официрске чинове. Али Србији хероји требају само у рату. Некако, независно од друштвеног уређења и облика државе у којој живимо, код нас се јунаци у миру забораве.
Нова Краљевина настала 1918. године, коју су чинили победници и поражени, као да није желела да истиче српске хероје да се поражени у Великом рату не би увредили.
Тако је Милунка 1920. године демобилисана и остала је без примања, на улици. Ратни херој, носилац српске Карађорђеве звезде и француске Легије части и храбра ратница обилазила је куће државних чиновника и молила да је приме да чисти како би прехранила кћерку Милену и своје усвојене девојчице.
Тек када је београдска штампа почела о томе да пише, понуђено јој је да буде помоћна радница за одржавање чистоће у Државној хипотекарној банци у Београду која се налазила у згради данашњег Народног музеја. Скромна Милунка је прихватила тај лоше плаћен посао иако јој је Француска понудила високу пензију и комфорну кућу као заслужном ратнику савезничке војске.
Наша држава би је се сетила само на прославама на којима су министри и генерали причали о њеном јунаштву после којих је одлазила у своју скромну и трошну кућицу у којој је подизала децу. Бринула је о свом даљем рођаку Обраду Радичевићу који је остао сироче, кћерки Милени и три усвојене девојчице.
Немачки нацисти и квислиншке власти желеле су да искористе њену популарност, али је она то одбила. Живела је часно и скромно делећи судбину грађана окупираног Београда.
Социјалистичкој Југославији и новој идеологији нису били потребни хероји као Милунка, већ они из Другог светског рата који се управо завршио. Милунка је живела скромно, али поносно. Дружила се са малобројним ратним друговима, а посећивали су је историчари, новинари и аналитичари да запишу њена сећања на ратне дане.