Чувени јагодински чича, за оне који то не знају, није измишљен лик, заиста је постојао и рођен је и живео у селу Драгово.
Борио се у Првом светском рату, када је тешко рањен ампутиране су му обе ноге.
,,Па то је најбоља награда, одликовање за оно што сам дао у борби против Шваба” -често је говорио Милосав.
,,Бољи споменик не бих могао да добијем.” Тако је он гледао на свој живот.
Био је инвалид али није одустајао, пузао је и тако радио у пољопривреди. Касније је носио протезе и радио с њима.
Милосав Митровић често је долазио у Јагодину, имао је чезу и коње и возио се како би попио пиво у чувеној Шареној кафани у Јагодини.
Тако је и упознао неке раднике пиваре који су радили у комерцијали. Њима се он допао и питали су га да ли би могли да га фотографишу. Договорили су сусрет како би се он лепо обукао за фотографисање. Деда Лоса није ни слутио да ће постати препознатљив лик и заувек бити симбол Јагодинске пиваре.
Прошло је још неко време пре него што је Милосав сазнао да је постао познат. Тек када је у продавници угледао налепницу са својим ликом много се обрадовао. Причао је да ће на тај начин живети вечно. Лоса је имао право да бесплатно пије пиво у свим кафанама где се точило јагодинско пиво.
Последњих година живота бавио се пчеларством и имао неколико кошница које је сам одржавао. Био је миљеник села и испред његове куће су обично Драговчани седели и шалили се са њим.
Јагодински чича, присутан на боцама „Јагодинске пиваре“, заштићен је у међународној институцији за заштиту интелектуалне својине у Женеви.